Prof. dr Josif Pančić (1814-1888)

Josif Pančić rođen je 17.04.1814. god. u selu Udbine u Lici. Završio je medicinske nauke u Pešti. 1845. god. boravioje u Beču radi usavršavanja botaničkih nauka i tu se upoznao sa Vukom Karadžićem po čijem savegu je došao u Srbiju 1846. god. Po dolasku u Srbiju bio je prvo lekar u fabrici stakla u Jagodini; zatim okružni fizikus u Jagodini i Kragujevcu, a 1856. god. postaje profesor Liceja u Beogradu. Od tog vremena neumorno radi na proučavanju flore Srbije. Objavio je priloge o flori Bugarske i Crne Gore. Opisao je znatni broj novih vrsta flore Srbije. Glavno delo je Flora kneževine Srbije. Poznata je endemska vrsta Pančićeva omorika sa Kopaonika pa je u njegovu čast i najviši vrh ove planine nazvan njegovim imenom.

5. april 1887, gotovo pola godine nakon akta o osnivanju Srpske kraljevske akademije, ona dobija i svog prvog predsednika u izuzetnoj ličnosti; bio je to, kao što svi znamo JOSIF PANČIĆ. Postavljen je kraljevskim ukazom, a na predlog ministra prosvete, kao i prvih 16 akademika (Po tadašnjem poslovniku Akademija je mogpa imati 25 članova, od kojih 8 izvan Srbije, i dvostruko više dopisnih).

Velikan nauke i kulture pionir i osiivač mnogih naučnih oblasti i preteča drugih proveo je godinu dana na mestu predsednika Srpske kraljevske akademije. Posle njegove smrti, 25.02.1888. god. na tom mestu je Čedomir Mijatović, pravnik, (od 24. 12. 1888. g. do 18. 10 1889. g) pa Dimitrije Nešić, matematičar (od 18.11.1892. do 31.12.1895.g). . .

Omorika - Kraljica planine Tare I

Priča o Tari i usamljenoj omorici je ustvari u isto vreme i priča o velikom prirodnjaku Josifu Pančiću (1814 - 1888). Rođen je 17. aprila 1814 u selu Ugrine kod Bribira na Hrvatskom primorju (tadašnja Austro-Ugarska). Školovanje je započeo prvo u Gospiću, gde mu je stric bio župnik. Zatim nastavio u Rijeci, Zagrebu i Pešti (Ugaraska). Doktorirao je na Medicinskom fakultetu u Pešti 1842. godine sa disertacijom napisanom na latinskom jeziku.

U Srbiju je došao 1846. godine. Radio je kao lekar (fisicus) u Negotinu, Jagodini i Kragujevcu. Tih prvih godina boravka u Srbiji prihvatio je pravoslavlje (što je bilo povezano i sa njegovom željom da dobije otpust iz državljanstva Austrugarske monarhije da bi zatražio srpsko državljanstvo) i promenio kršteno ime Josip u Josif. Godine 1849. oženio se Ljudmilom-Milkom (usled nepostojanja katoličke crkve dobio je dozvolu od beogradske Mitropolije da se može venčati po pravoslavnom običaju u crkvi u Kragujevcu) i izrodio sa njom sedmoro dece. Kao veoma uvaženi i poštovani naučnik i pedagog 1853. godine postavljen je za profesora na Katedri za jestastvenicu pri Liceju u Beogradu. (u to vreme jestasvenica obuhvatala sve prirodne nauke). Godine 1878. izabran je za predsednika Srpskog učenog drustva. Kada je 1886. osnovana Srpska kraljevska akademija za prvog presednika postavljen je Josif Pančić. Iz mnogih prirodnjačkih disciplina napisao je prve radove sa teritorije Srbije: o pticama, ribama i skakavcima na primer, kao i o sokobanjskom meteoritu. Ipak, Pančiveva najveća ljubav i oblast kojim se bavio samo u Srbiji tokom 42 godine, bila je botanika.

Najznačajnija dela su:

• Šumsko drveće i šiblje u Srbiji, 1871
• Flora knezevine Srbije, 1874
• Dodatak flori kneževine Srbije, 1884
• Građa za floru kneživine Bugarske, 1883
• Flora u okolini Beogradskoj, 1865-1892 (6 izdanja od kojih je poslednje posmrtno)

Kao profesor napisao je veliki broj udzbenika po stranim, koje je preveo i prilagodio uslovima i potrebama nastave u Srbiji. Imao je živu prepisku sa najpoznatijim botaničarima tog vremena (kao Roberto de Viziani - napisali su neke radove zajedno). Tokom vise od 40 godina rada objavio je kao nove za nauku 121 vrstu, 50 varijeteta, 7 formi. Od toga je danas priznato 64 vrste.

Priča o Josipu Pančiću i omorici pocinje u Bajinoj Bašti 1855. godine. Prilikom te posete čuo je od ljudi da tu negde u okolini raste četinar koji ne liči ni na jedan drugi i koji oni zovu OMORIKA. Godine 1865. dobio je dve grane od omorike ali meštani Bajine Bašte opet nisu uspeli da mu pokažu mesto gde omorika raste. Ipak na osnovu uzoraka koje je imao video je da ne liči ni na jedan drugi četinar. Tek 1875. godine uspeo da dođe do stabala omorike na Tari. Nakon toga 1876. godine objavio je na nemačkom jeziku rad o novoj vrsti Pinus Omorika smatrajući je vrstom bora. Tek kasnije veliki prirodnjak Purkynę prebacio je pančićevu omoriku u rod Picea (tj. smrča), sto ne umanjuje značaj Pančićevog otkrića. Inače pančićeva omorika, osim u srednjem toku Drine, danas ne raste nigde u svetu, a ima daleke rođake u Aziji. Ovaj predivni tercijarni relikt je jako visoko i usko drvo. Endemična omorika raste na malom prostoru na tromeđi Srbije, Crne Gore i Bosne, a jedna populacije je nedavno otkrivena u kanjonu reke Mileševke.

Omorika - Kraljica planine Tare II

Pre nekoliko desetina miliona godina, u vreme toplog tercijera, imala je daleko veći areal. Pred naletom nepovoljnih uslova u vreme ledenih doba, jedino utočiste na celom svetu, nasla je u srednjem toku reke Drine. Vitka i graciozna, dostojanstveno gospodari strmim krečnjačkim liticama planine Tare. Mada se lako prepoznaje po karakterističnoj uskoj i elegantnoj krošnji, dugo je ostala skrivena od ociju botaničara. Istorija otkrivanja ove vrste je vrlo interesantna.

Nas najčuveniji botaničar, JOSIF PANČIĆ, sakupljajući biljke u okolini planine Tare, daleke 1855. godine, čuo je priču o jednom neobičnom četinaru. Meštani su to drvo nazivali omorika. Međutim niko nije znao da Pančića odvede na mesto na kome drvo raste. Deset godina kasnije, Pančić je dobio dve grane omorike. Bio je sada siguran, ne samo da omorika zaista negde živi, već i da se razlikuje od svih četinara koje je do tada video. Pokušao je da pronađe drvo sa koga su grane ubrane. Nažalost, opet niko nije znao da pokaže mesto sa koga su grane donete. Pančić nije odustao, i konačno 1875. posle punih dvadeset godina traganja, uspeo je da pronađe nekoliko stabala omorike. Ispostavilo se da je ova biljka ne samo nova vrsta, do tada u nauci nepoznata, vec i tercijerni relikt i lokalni endemit. (Vasić, O. (1977): Flora Srbije 120-121. In: Jovanović Z. T. (ed.): Srbija. - Eko Plus, Beograd.).

Otkriće drvenaste vrste na teritoriji Evrope, do tada nepoznate nauci, izazvalo je prilično nepoverenje kod viđenih botaničara toga doba. Naime, smatralo se da je to nemoguće, odnosno da je dendroflora Evrope vec dobro poznata i da tu nema šta novo da se nađe. Pančicća je stalo dosta napora da neoborivim argumentima dokaže da je u pravu. I uspeo je. U vezi Pančićeve omorike postoji i jedna nomenklaturna 'zavrzlama', koja kod nekih botaničara stvara neopravdani osecćaj da je Pančić pokraden. U vreme kada je živeo i radio Pančić klasifikacija i taksonomija biljaka nisu bile na današnjem nivou saznanja. Mnoga tadašnja saznanja su tokom vremena doživela nova ili drugačija tumačenja, što u većini slušajeva ne umanjuje ona prvobitna otkrića. Opisujući omoriku kao novu za nauku, Pančić joj je dao ime Pinus omorika, što znači da ju je svrstao u rod borova (Pinus). Međutim, po svojim karakteristikama pančićeva omorika pripada rodu Picea, što je uočio i shodno tome izvršio reviziju Purkynę, pa je pravilno napisano naučno ime sledeće: Picea omorika (Pancic) Purkynę. Svakom taksonomski obrazovanom botaničaru će biti jasno da je autor vrste omorika Pančić, koji je umeo da sagleda kompleks osobina i da proceni stepen po kome se ova vrsta razlikuje od srodnih, a da je Purkynę samo izvršio nomenklaturnu reviziju. Prema tome sva i to nepomućena slava pripada Pančiću.